U svetu u kome ogledalo ne oslikava samo naš stvarni izgled, već i našu “adaptiranost” društvenim normama, osobe sa deformitetom kičme često se kreću teškim putem samoprihvatanja i izgradnje samopouzdanja. Deformiteti kičme, kao što su skolioza, kifoza i lordoza, nisu samo krivina u kičmi; oni su isprepleteni zamršenim nitima samopercepcije i društvenih pogleda, a njihov uticaj seže daleko izvan fizičkih promena u držanju. Ovde pričamo o devojčici koja okleva da obuče svoju omiljenu haljinu jer joj neravnomerno visi sa ramena, ili tinejdžeru koji izbegava odlazak na bazen, svestan svoje istaknute grbe na rebrima. Ovde pričamo o dugom stajanju pred ogledalom, kada njegov odraz podstiče dublje razmišljanje o sopstvenoj vrednosti i identitetu.

Zamislite da uđete u sobu i osetite sve oči uprte u Vašu siluetu. Za one sa deformitetom kičme, ovo nije samo prolazni trenutak samosvesti; to je svakodnevna realnost. Društvena anksioznost, neprijatni pogledi ili ponekad još i gore, otvoreno maltretiranje, mogu biti problem za mnoge, posebno adolescente za koje je vršnjačka percepcija o njima samima ključna. Veličanjem ‘idealnih’ tela, mediji i popularna kultura dodatno pojačavaju ove izazove. Odstupanje od ovog ‘ideala’ može postati teški teret u psihi onih sa deformitetom kičme, često prekoračujući svoju dobrodošlicu.

Kako se osobe sa deformitetom kičme kreću ovim uzburkanim vodama? Za neke, to počinje sa šiiiirokom odećom, to jest “oklopom” koji pomaže da se deformitet kamuflira i da se podigne samopouzdanje. Za druge, reč je o pronalaženju utočišta u zajednicama i grupama za podršku, gde zajedničke priče onih sa istim ili sličnim problemom postaju svetionici u olujnom moru izazova.

Postoji neizreciva snaga koja proizilazi iz suočavanja i prevazilaženja tako dubokih izazova. Putovanje sa deformitetom kičme često se pretvara u put koji gradi ukupnu snagu pojedinca. Radi se o pronalaženju moći u jedinstvenosti svog oblika i pretvaranju takozvanih „mana“ u tvrđave lične snage.

Kada su u pitanju tretmani kao što su proteza ili operacija, ovde pričamo o putovanju u emcionalne dubine pojedinca. Ne radi se samo o ponovnom “izravnanju” kičme; radi se o usklađivanju unutrašnjeg samopouzdanja sa spoljašnjim izgledom. Ipak, i ovaj put ima svoje neravnine – vidljivost glomazne proteze je izazov sam po sebi. Ili da to kažemo ovako: proteza je sušta suprotnost od onoga što bilo koja devojčica ili dečak zamišlja i želi da nosi na sebi.

Uloga psihološke podrške na ovom putu je ogromna i dragocena. Psihološko savetovanje i terapija često postaju ključ za transformaciju negativne slike o svom telu u narativ o samoprihvatanju i ponosu.

Na kraju krajeva, prihvatanje kičmenog deformiteta podrazumeva prihvatanje celog sebe – to je ples prihvatanja koji nadilazi samo ono fizičko. Radi se o tome da se vidi lepota u krivinama, kako iznutra tako i spolja, i da se prepozna da samopouzdanje i samopoštovanje nisu diktirani “ravnošću” nečije kičme, već snagom i otpornošću nečijeg duha.

Narativ o deformitetima kičmenog stuba je bogat i višeslojan. To je priča o izazovima i trijumfima, o prilagođavanju i prevazilaženju. To je svedočanstvo činjenice da naše nesavršenosti nisu smetnje, već jedinstveni atributi koji oblikuju našu individualnost. U velikoj tapiseriji života, oni sa deformitetom kičme nisu niti koje “štrče”, već su žive boje koje dodaju dubinu, lepotu i snagu celokupnoj slici.

Na sreću, hirurške opcije za lečenje teške deformiteta kičme su drastično napredovale u poslednjih nekoliko decenija. Tehnološke inovacije igraju ključnu ulogu u napretku hirurgije. Ove inovacije su omogućile bolje poravnanje kičme, očuvanje tog poravnanja i sigurnije hirurške procedure. Kao rezultat toga, pacijenti doživljavaju brz oporavak, što im omogućava da nastave sa svojim normalnim aktivnostima, uključujući sport, školu i posao, uz minimalne smetnje.

Snaga karaktera zadobijena na tom putu ostaje za ceo život.

Dr Branko Krajnović